"Među stotinama ljudi fali mi tvoj osmeh ludi."
Ti si ono što ne prolazi. Ne znam kako, kad ni zašto sam te pustila da mi se ovako stručno zariješ u svaku poru... da me boliš i da praviš mazohistu od mene. Ne smeta mi. Nemam potrebu da te menjam, da te forsiram da budeš sa mnom, da se nadam i čemu... a opet, apsolutno živim za momenat kad ću sesti u bus i doći ponovo u tvoj mali grad, da te zagrlim, poljubim i umrem... da se pokupim i vratim nazad u svoj divni veliki prljavi grad.
Nedostaješ mi. Najstrašnije moguće mi nedostaješ. Smem u život da se kladim da nikad nikom ovako falio nisi. Osam meseci ti oko videla nisam. A još uvek te slutim i tražim u masi. Premrem u tramvaju svaki put kad mi se učini neko ko ti liči bar malo. A opet, niko kao ti.
Pišem. Slikam. Ćutim. Sviram. Čekam. Nesposobna za bilo šta.
Ne umem da te ne volim. Ne umem da te ne volim ovako i ovoliko. I svaki dan pronađem razlog više za takvo što. Ne znam kako i ne znam zašto.
Volim te toliko, da o tebi ne moram da govorim a pričam na glas očima, tako da me oni koji me poznaju do gole kože zagrle i kažu, da će sve to biti okej. A znam da neće. Tako... da ih čujem kako gutaju knedlu, kako mi pomažu da skupim poslednji dinar i dođem. Tako... da postoji samo jedna pesma koju kad čujem, srce počne da tutnji milion u sekundi, krv počne da mi vri, i opet je septembar, i opet je park, i opet je na klupi urezano "voli te zvrk".
Volim te tako, da sam nesposobna da se probudim i da ne pomislim na tebe. Tako da sam okrenula leđa i otišla od nekog s kim sam bila dve ipo godine, posle cela tri dana s tobom.
Volim te. Tako neobjašnjivo, nenormalno, nelogično, nepojmljivo. Celim bićem.
Toliko, da mi je koža tesna... kad mi nedostaješ kao noćas.
Nemam suza.
Srećna sam što postojiš. Što te znam. I što si srećan sam.
NIšta mi ne treba. Ništa ne tražim. I ništa ne očekujem.
Toliko te volim.
A katkad mi se čini da nikad neće svanuti.
