"I sav sam k'o ona staklena stvar u kojoj veje kad je pomeriš."
Ne znam za tebe, ali mene ovo vreme ubi do te mere, da to više nije normalno. Smrvi me, mene ovoliku. Dok pucneš prstima. Guši me rutina, svakodnevnica... ustaneš, i vrtiš jedan isti dan u krug non stop. Subotu sam razbila time što sam pokupila boje, otišla na obalu ispod Kalemegdana, stavila sluške i slikala ceo dan... Ceo život gledam šta će ko da misli, i nabijam sebi komplekse bezveze... ukapirala sam da je jedini način da se izborim sa tim zapravo taj da se suočim sa svojom nesigurnošću i posramljenošću od ne znam ni ja čega. Stavila sluške, isključila svet, sela i slikala ceo dan. Neko je zastao, neko je gledao, neko se smejao, neko je prošao da me nije ni primetio... nije bilo bitno. :)
Nedostaješ mi. Onako, najstrašnije moguće. Onako, da me najobičnije sitnice podsete na tebe... da bih, čini mi se, dala ceo život unapred samo da mogu sad ovog momenta da sednem u bus, da dođem i da te zagrlim. Ništa više. Nisam ni znala koliko te volim. Možda sam nagađala, i slutila... nisam se usudila da priznam samoj sebi. Možda sam zapravo samoj sebi sabotirala sve što sam i počela u životu, a da to nešto nisi ti.
Shvatila sam da neću da budem ni sa kim. Da ne želim nikog. I da sam svesna da sa tobom nikad neću biti jer nisi tip za vezu, ili za bilo šta. Isto tako sam svesna da ne želim da te menjam, jer to onda ne bi bio ti. Ti kog volim. A sve to mi, više nego kristalno jasno pokazuje, koliko te nenormalno volim i koliko mi je bitno da budeš srećan.
Ja sam se na ovo navikla. Više se i ne bunim.
Malo mi je katkad tužno kad vidim sve te zagrljene i srećne ljude oko sebe... ali... sve više bežim od zagrljaja i reči i svega što ima veze sa ljudima, ljubavlju i nežnošću. Ne mogu. Imam utisak da ne bih podnela da još jednom vidim nekog kako mi odlazi... ili sam put, na koji bih pre ili kasnije krenula sama.
Svesna sam da je pogrešno, ali jednostavno, lakše mi je da se zatvorim. Da ne znam ni za koga. I da niko ne zna za mene. Da živim kroz sve te neke skice, sličice, pesme, reči koje nikad niko neće pročitati... ne zato što ne vrede, nego zato što nema svrhe. Ne želim. Ništa ne želim. I ništa neću.
Hvatam sebe kako se budim pored nekih ljudi, i kako se hvatam za slamku svaki put kad je naslutim, a kamoli kad je vidim. A to nisam ja.
Plaši me koliko ne umem da budem sama. I koliko me mrvi i boli sve. Koliko sam nikakva, slaba, i povređena. A neću to. Plaši me koliko sam neke ljude pustila blizu i onda se ponovo razočarala... Plaši me koliko više nisam u stanju da osetim bilo šta, kad mi se približi, kad sedi pored mene i priča mi da me voli. Gde nestane ljubav?
Gde nestane sve što smo on i ja imali dve ipo godine? Gde nestane to sve preko noći? Kako prođe? Koliko mora neko da me povredi da prestanem da osećam bilo šta prema njemu? Hoćeš li i ti tako da prođeš? Jesam li te ja tako prošla? Voliš li me?
Jesam li ja uopšte neko koga bilo ko na ovom svetu može da voli?
Svaka porodica ima neku tetku koja nema nikog... Ja je imam. A bojim se da će jednog dana i moja familija da je ima. Mene.
Sve manje verujem da za svakog postoji neko. Najiskrenije. Možda je blesavo da pričam o tome, ali zaista tako mislim.
Šta ako jednostavno za mene ne postoji taj neko? :)
Šta ako ni ti nisi taj neko?
Večeras sam izašla, na kišu, da prošetam, da se smirim. I završila sam u tramvaju. Ne znam što. Toliko se suza nakupilo u meni, da ne mogu čak ni da ih izbacim iz sebe. Mrtva sam. A hodam. Ništa mi teže nije. Dok sam se vraćala kući, proletelo mi je samo... šta u ovom trenutku radi osoba, koja bi možda nekad i bila u stanju da me voli? Šta radi otac moje dece? Ako uopšte budem imala decu ikad...? Postoji li? Luta li besciljno nekim gradom koji nije njegov, isto kao ja?
Ko sam ja? Zbir svih svoj zabluda i promašaja? Ko? Neko ko je nasmejan al' nema snage više ni za to? Ko si ti kad me ne prolaziš?
Ko je on kad je prošao tako?
Šta je sve ovo? Zašto je svaki dan jebeno isti? Zašto se osećam ovoliko mrtvo i prazno? Zašto nemam snage više ni za šta? Zašto ja sa dvadeset godina, sve više imam potrebu da samo nestanem odavde...? Zašto imam utisak da da sutra umrem, niko osim moje majke to ne bi ni primetio jer bi svi bili zauzeti nečim drugim :)?
Ne kudim. Drago mi je. Kad vidim ljude koje volim srećne, meni je srce puno. Bar nešto nek' je kako treba. I znam da je sebično, al' čak me više i ne grize savest, koliko sam prazna... kad pomislim, hoću l' kad doć' na red i ja za to malo sreće, ljubavi i pažnje?
Sve nešto sumnjam.
Nema 'leba.
Raspadam se.
Hvala što ne pitaš.
