"Lice u gomili. Senka u prolazu. Ljudi je ne vide, ljudi je sanjaju. Tek kad je izgube znaju da bila je tu."
Stojim iza onog da nam u život ljudi ulaze ili kao blagoslov, ili kao lekcija. Često mešam ta dva, iskrena da budem. Ali ako ništa, naučila sam da ne budem više kivna (: Ni na sebe, ni na tebe, ni na koga. Naučila sam da se izmaknem kad mi pošalješ otrovnu strelu. Ne nervira me više. Ne pogađa me više. Nije mi ni smešno, ni tužno. Ravno mi je.
Sećam se nekih stvari. Što lepih, što ružnih... jer zaboravljam ono što mogu, a pamtim ono što hoću.
Dugo mi je bilo žao što je sve ispalo ovakvo kakvo jeste... ali kako vreme odmiče, više nije. Bili smo tu jedno drugom da naučimo zajedno šta znači zaljubiti se, uplašiti se, voleti, odvoleti, boleti, odboleti, preboleti, zapamtiti, zaboraviti, setiti se, ćutati, drhtati. Biti besan. Biti ravnodušan. Čini mi se da ne postoji emocija koju s tobom nisam prošla. I osetila bar jednom. Dobro je, ako ništa, znam da sam čovek.
Nemam snage da se "opraštam" s tobom ko zna koji put i da raskidam nešto što je raskinuto i raspadnuto odavno. Zato pišem. Zato oduvek pišem. Kad sam pričala, niko me čuo nije. Ne želim više da trošim reči. Ovako mi je lakše, ja sam svoje iznela, a to da li ćeš ga pročitati ili ne, nije moja stvar. Mada znam da hoćeš.
Ne, nisam prodala privezak. Mada sam htela. Besna sam bila. Do momenta kad je jedna devojka stvarno htela da ga pita, bila sam ubeđena da ga ne želim više. I eno ga, u kutiji s nakitom. Jednom će mi biti drago da ga vidim i da te se setim. Do tad ga ne vadim iz papirne vrećice. Neka stoji. Nosiće ga moja ćerka jednom, nadam se. (:
Zvaće se Nina. Inače. Znaš, po mojoj mami.
Obzirom da se selim odavde, nadam se da me ovaj put nećeš naći. Broj ti nisam memorisala. Zaboraviću ga. Dok ga ne zaboravim, znam na šta ne treba da se javim.
Volela bih da te sretnem za par godina, srećnog. Nasmejanog. I pozitivnog. Onakvog, kakav si bio kad sam te upoznala i zavolela. Volela bih da te sretnem jednog dana sa nekim ko će da ti probudi onaj sjaj u očima koji sa mnom nikad nisi imao. Volela bih da te sretnem sa nekim malim "mini ti" bićem koje će biti slađe od meda i imati tvoje oči.
Volela bih da nikad nismo naneli ovoliko bola jedno drugom. Volela bih da smo mogli malo drugačije da sazrimo i odrastemo, al' jebiga, to je život valjda.
Ako me sretneš, a ne vidim te, prođi kao da me nisi sreo. Ako me vidiš da te gledam, nasmej se, biće dovoljno. Reči bi sve pokvarile. Kad smo ti i ja u pitanju, otprilike sve i jesu pokvarile što su mogle.
Rekao si jednom da ćemo uvek biti jedno drugom nezavršena priča. Smatram da grešiš. Bar što se mene tiče. Nema tu šta mnogo da se kaže da nije rečeno. Negde, u svoj toj galami, drami, buci, svađanju, ljubomori, gušenju, trpljenju i svemu, ono malo strasti, ljubavi i smeha, utihnulo je. Udavilo se. Nestalo. Tu se svaka priča završava.
Ne, ne blokiram te jer je meni tako lakše. Meni je svejedno. Jednostavno te znam, znam da ćeš se opet pojavljivati i opet tupiti isto.
Umorna sam cile, ne sluša mi se više ništa od toga.
Čuvaj se, budi mi dobro i budi srećan.
Ne pravi gluposti s nekom drugom kakve si pravio sa mnom.
Daj nekom šansu da te upozna zaista.
Ne beži od ljudi koji te voli, i ne troši vreme na ljude koji beže a ne znaju ni gde beže.
Pamti me po lepom. Ako imaš po čemu.
Ili nemoj, tvoje je. Po želji.
Vrag je odneo šalu.
I nas.
Ostaćeš, nešto prvo, naivno, dečije. I to mi niko ne može oteti. :)
Ne, ne mrzim te. Samo nemam više razloga da te volim kao pre.
Svet je lud. Čuvaj se.
"With the beast inside, there's nowhere we can hide."
Čujem često ovih dana, Promenila si se, šta se desilo s tobom? ... Hm. Čujem i da sam odrasla, da sam zrelija, da sam šta sve ne. Ne znam.
Kažu, Beograd promeni ljude. Lično znam ljude koji su došli ovde, zaboravili i ko su i odakle su i sad mi furaju neki fazon nafuranih malih što ne izbijaju iz kafana i njima je sve vrh, ful, fak jea. O živote, ne podnosim ih.
Što se mene tiče, promenilo se za ovih godinu dana malo što šta. A opet, i prilično toga.
Za promenu, više ne tolerišem ljude i njihov Trpi me, takav sam. stav. A zajebi me druže, nek' te trpi majka, ja nemam nameru. Ne pridajem značaj ljudima više koji se pojave, poljube i pobegnu. Ne trčim da me neko zagrli. Ne osećam više određenu dozu empatije prema ljudima koji su se prema meni poneli kao govna. Ćutim kome treba da ćutim. A nisam ćutala pre. Imam neki cilj u životu konačno. Radim na sebi. Učim da volim i poštujem sebe. Zacrtala sam sebi neke planove i držim se njih. Ne paničim više kao pre.
Pomirena sam sa činjenicom da na neke stvari ne može da se utiče, i više ne planiram svaki minut. Imam okvirno šta bi trebalo da se desi i šta bi trebalo da uradim, ali sam delimično naučila i učim još uvek da živim u trenutku. Deko, hvala ti za to.
Imam prioritete u životu. Nisam ih imala.
Imam samopouzdanje, klimavo, ali ga imam. Tu je. Dobro je.
Ne povređuju me gluposti više.
Trudim se da svoju introvertnost ostavim kod kuće, da me više ne bude sramota da se pojavim u javnom prostoru bilo gde sama i da mislim kako će svako da me ismeva iza leđa. Koga je briga uostalom šta ko misli?
Ko me zna, zna ko sam i šta sam :) ostali me ne zanimaju.
Nisam srećna, ali radim na tome. Nije sreća samo imati nekog pored sebe. Dobro je i to znati za početak.
Jesam, promenila sam se. Otkačila sam sve energetske vampire iz svog života. Batalila sam sve što me čini mizernijom nego što jesam. Ćutim, šuškam i smejem se. Radim ono što volim i ono što moram. Dobro sam. I tek ću biti.
Ono što mi se ne dopada menjam, ako ne mogu da promenim, odem dalje. :)
Imala bih nekolicinu ljudi kojima bih mogla da se zahvalim za to.
Njemu, što me je doveo u situaciju da mi se smuči samosažaljevanje i truljenje u nečemu što ne vredi. Zvrku što me je naučio šta vredi, za šta vredi živeti i boriti se. Gospodinu odavde koji je na momenat probudio u meni nešto što nisam ni znala da postoji i učinio me ženstvenom svesno ili ne. Svim mojim dragim drugarima, koji su mi pokazali gde grešim. Mojima, što su me uvek bodrili i pomogli mi da idem dalje i van svojih mogućnosti. Kad kažem mojima, podrazumevam i baku i deku. Ujaka. Njih petoro su mi omogućili da budem ovo što sam ovde gde sam. Njima dugujem sve. Njima zapravo najveće hvala za sve. A ovim ludacima sa faksa, ne znam ni kako bih se zahvalila za osećaj pripadanja negde... za konačno utočišto posle 12 godina maltretiranja po kojekakvim obrazovnim institucijama... potucanje sa budaletinama i vređanjem. Ljudima koji su se pojavili u pravom momentu, koji su tu... koji me prihvataju i vole takvu kakva sam.
Nije mene Beograd promenio. Život je. Ono cepanje od kuće. Osamostaljivanje. Učenje novim vrednostima; postavljanje novih principa; svakodnevna borba za nešto. I dobro je.
Prvi put imam utisak da stojim na dve noge čvrsto. Ne treba mi "muško" da bih se osećala sigurno. Kažem, ne treba mi. Ne kažem, ne želim nekog pored sebe. Ali nemam nameru da više vucaram sa sobom bilo koga. :) Nema svrhe.
Život je lep. Kad naučiš da živiš.
A ja sam tek počela da učim. :)
"Ni većeg čuda, ni manje devojke."
Još uvek mi te reči odjekuju (: čuvam sličicu tog papirića na kom je napisao to.
Postoje ljudi u mom životu sa kojima nikad ne moram da budem. Jednostavno volim što postoje. volim što imam nekog koga mogu da zagrlim. Nekog ko će sa mnom da ode na trčanje i da me zasmejava do suza. Nekog ko će da mi da snagu da idem dalje. Nekog ko ume da me oraspoloži u svakom momentu. (: Nekog kao što je on. Nisam pisala o njemu. Jer nije tu. I pokušavam evo, već tri meseca, da ne mislim. Al' nekako se uvek ušunja u svaki dan. Znam ga već dve godine recimo.
Pozitivnije biće odavno srela nisam. On sa prakse, ja sa faksa, u isti grad početkom jula. (:
Živim, bukvalno živim za trenutak da skočim na njega i zagrlim ga što jače mogu. Toliko mi nedostaje.
Da l' je drug, nije drug, u kom je svojstvu u mom životu, nemam pojma. Neću čak ni da se opterećujem time. Tu je. Sve ostalo je nebitno. A i ja valjda nosim to neko prokletstvo sa sobom da svako ko mi se dopadne, jednostavno, hoće da se druži sa mnom i neće da bude sa mnom. Zato mi je lakše da ne mislim o tome uopšte.
Uostalom, je li bitno? (:
Meni bar nije.
Ostalo je još šest ispita do kraja godine. Šest do početka leta. Radnog leta. Ali svejedno. Leta koje će ove godine biti moje. Samo moje. (:
Negde imam jako lep osećaj kad su u pitanju dani koji dolaze. Ne znam što. Toliko me je valjda iscrpelo sve loše što se desilo, da sam ubeđena da gore ne može... i da je sve krenulo na bolje. Obećala sam samoj sebi da će deka biti ponosan na mene i sad. I daću ove ispite kako znam i umem. I biće. Ma gde da je.
Isto tako, osećam obavezu da se odužim mojima za sve što su mi pružili, za sve čega su se odrekli da bih ja bila ovde gde jesam, u svojoj sobi, sa svojim knjigama i priborom, na fakultetu koji apsolutno obožavam. Divan je osećaj kad čuješ, čestitam. I verujem u tebe. :)
Jedini problem je što sam ostala dekintirana. Pa bih smotala i jastuk i ispušila sad hahaha jer cigara nema. Ali Bože moj. ^^
Faliće mi prozor na koji mogu da stavim jastuk, da sednem, da zapalim cigaru i da gledam nebo kad odem u dom... otprilike, najviše. I da šmekam komšije, Bože moj, živo biće sam :D.
Sve je ništa. Slomiću kazaljke. Vreme će stati. Kosmos će čekati. Da samo umem da te vratim.
Al' sam sigurna da si tu, još uvek, negde... da sve čuješ. Da sve vidiš. Da sve znaš. I da si ponosan na nas. Uspeli smo deko. Upisali smo šta smo hteli. Najbolji smo u onome što volimo. Trudimo se. I mislimo na tebe. Nedostaješ nam. I znam da si srećan što smo uspeli da se nasmejemo ponovo...i da idemo dalje.
Sve to dođe na svoje.
Sad ćeš imati vremena, pa razmisli, da li si dobio il' gubiš. (:
Ako se ishranom može smatrati nalivanje čajevima i cigaretama, kao i svežim povrćem, onda se hranim prilično hahahah. Elem, ovo je jedan od onih "produktivnih" dana. Je l' te. Zatvorih se ovde u ova četiri zida da sama sa sobom razrešim neke stvari. Za početak, dve kutije čaja, dva litra kisele, pakla cigareta i sveska sa beleškama mi prave društvo. Mogu reći, prijatnije nego bilo koje drugo trenutno. Ako izuzmemo cvrleta sa faksa. I to je to.
Mogla bih da kažem i par reči na temu "...pa da te ne vidim više. eto." al' kontam da je pričanje prazne priče iznova više dojadilo svima. Bar meni jeste. U to ime, imam da dodam samo...
Drago mi je što te znam i što sam te znala. Drago mi je što si bio deo mog života. Prevrnulo se tu preko grbače i tvoje i moje, i lepog i ružnog. Savest mi je mirna, obraz mi je čist. Jednostavno sam prerasla neke dečije priče i gluposti. Imam 20 godina, i nemam želju da gubim vreme više na nešto što me ne čini srećnom odavno. Možda i jeste najbolje da nam kontakt ostane platonski. Ćao,ćao u prolazu i kraj. Ja ne mogu da ti crtam neke stvari. Ti valjda nećeš da ih razumeš.
S jedne strane mi je krivo što se osećaš kako se osećaš. Sa druge strane, nije ni malo. Zaslužuješ. Dok sam ja sedela u kući, plakala po celu noć i čekala da se setiš da postojim, sve je ostalo bilo preče. Nije to puklo preko noći. To je pucalo malo po malo.
Imala bih da nabrojim još koliko toga. Samo, ne vidim svrhu više, ako mi veruješ. :)
Neki drugi ljudi bili su tu, kad mi je trebao neko samo da me zagrli i da me stegne jako. Ti nekako, nikad nisi. Vremenom sam se navikla da nisi tu. I vremenom je prestalo da mi znači tvoje prisustvo. A odsustvo više nisam primećivala. Baš tako je sve otišlo do đavola.
Danas sam srećna. Konkretno danas. Sedim i učim, slušam muziku, palim cigaretu za cigaretom... trujem se. Briga me je. Raspoložena sam. Nemam nikog. Apsolutno nikog. I ne želim nikog.
Naiđe tako trenutak kad se pomiriš sa nekim stvarima i pronađeš svoj mir. Želim ti to.
Naiđe tako trenutak, kad više ništa nije važno, što se činilo da jeste.
Kad prestaneš da voliš. Kad prestane da boli. Kad je ravno. Potpuno ravno.
Ko je kriv, više nije ni bitno. Bitan je osmeh, koji je tu. Zakucan. Bitni su ispiti, koji su tu, i koji moraju biti dati.
Bitno je biti svoj. Zavoleti sebe. I verovati u sebe, bar jednom u životu.
Bitna je mirna savest i čist obraz.
Bar meni.
Čuvaj se.
"Srcem sam platio što sam kasno shvatio."
Samopouzdanje skoči za onih 100 bodova ravno iz jednog od dva najteža ispita. (:
Nek' je nešto krenulo kako treba. Pu pu. hahaha.
Čekam prvi avgust. Da se vratim kući. I da se sredim do tad. Dva meseca je prilično dobar period za postizanje rezultata, čišćenje godine, sređivanje mentalnog stanja (i to onako generalno) i vraćanje samopozdanja. Za dva meseca, pogledaću se u ogledalu i biću ponosna na sebe. I biće ponosan na mene. I ako neće moći da me vidi. (:
A onda lepo, što bi rekli, use i u svoje kljuse... na posao, pa do oktobra da skupim pare za nešto konkretno (:
Trebalo je da mi probudi inat, ovako dobro.
I znaš šta, hvala ti!
Biće ti jasno za šta, kad se vidimo. :)
A videćemo se još kako.
