Sreda, Jun 11, 2014
"Ni većeg čuda, ni manje devojke."
Još uvek mi te reči odjekuju (: čuvam sličicu tog papirića na kom je napisao to.
Postoje ljudi u mom životu sa kojima nikad ne moram da budem. Jednostavno volim što postoje. volim što imam nekog koga mogu da zagrlim. Nekog ko će sa mnom da ode na trčanje i da me zasmejava do suza. Nekog ko će da mi da snagu da idem dalje. Nekog ko ume da me oraspoloži u svakom momentu. (: Nekog kao što je on. Nisam pisala o njemu. Jer nije tu. I pokušavam evo, već tri meseca, da ne mislim. Al' nekako se uvek ušunja u svaki dan. Znam ga već dve godine recimo.
Pozitivnije biće odavno srela nisam. On sa prakse, ja sa faksa, u isti grad početkom jula. (:
Živim, bukvalno živim za trenutak da skočim na njega i zagrlim ga što jače mogu. Toliko mi nedostaje.
Da l' je drug, nije drug, u kom je svojstvu u mom životu, nemam pojma. Neću čak ni da se opterećujem time. Tu je. Sve ostalo je nebitno. A i ja valjda nosim to neko prokletstvo sa sobom da svako ko mi se dopadne, jednostavno, hoće da se druži sa mnom i neće da bude sa mnom. Zato mi je lakše da ne mislim o tome uopšte.
Uostalom, je li bitno? (:
Meni bar nije.
Ostalo je još šest ispita do kraja godine. Šest do početka leta. Radnog leta. Ali svejedno. Leta koje će ove godine biti moje. Samo moje. (:
Negde imam jako lep osećaj kad su u pitanju dani koji dolaze. Ne znam što. Toliko me je valjda iscrpelo sve loše što se desilo, da sam ubeđena da gore ne može... i da je sve krenulo na bolje. Obećala sam samoj sebi da će deka biti ponosan na mene i sad. I daću ove ispite kako znam i umem. I biće. Ma gde da je.
Isto tako, osećam obavezu da se odužim mojima za sve što su mi pružili, za sve čega su se odrekli da bih ja bila ovde gde jesam, u svojoj sobi, sa svojim knjigama i priborom, na fakultetu koji apsolutno obožavam. Divan je osećaj kad čuješ, čestitam. I verujem u tebe. :)
Jedini problem je što sam ostala dekintirana. Pa bih smotala i jastuk i ispušila sad hahaha jer cigara nema. Ali Bože moj. ^^
Faliće mi prozor na koji mogu da stavim jastuk, da sednem, da zapalim cigaru i da gledam nebo kad odem u dom... otprilike, najviše. I da šmekam komšije, Bože moj, živo biće sam :D.
Sve je ništa. Slomiću kazaljke. Vreme će stati. Kosmos će čekati. Da samo umem da te vratim.
Al' sam sigurna da si tu, još uvek, negde... da sve čuješ. Da sve vidiš. Da sve znaš. I da si ponosan na nas. Uspeli smo deko. Upisali smo šta smo hteli. Najbolji smo u onome što volimo. Trudimo se. I mislimo na tebe. Nedostaješ nam. I znam da si srećan što smo uspeli da se nasmejemo ponovo...i da idemo dalje.
Sve to dođe na svoje.
