Četvrtak, Jun 12, 2014
"With the beast inside, there's nowhere we can hide."
Čujem često ovih dana, Promenila si se, šta se desilo s tobom? ... Hm. Čujem i da sam odrasla, da sam zrelija, da sam šta sve ne. Ne znam.
Kažu, Beograd promeni ljude. Lično znam ljude koji su došli ovde, zaboravili i ko su i odakle su i sad mi furaju neki fazon nafuranih malih što ne izbijaju iz kafana i njima je sve vrh, ful, fak jea. O živote, ne podnosim ih.
Što se mene tiče, promenilo se za ovih godinu dana malo što šta. A opet, i prilično toga.
Za promenu, više ne tolerišem ljude i njihov Trpi me, takav sam. stav. A zajebi me druže, nek' te trpi majka, ja nemam nameru. Ne pridajem značaj ljudima više koji se pojave, poljube i pobegnu. Ne trčim da me neko zagrli. Ne osećam više određenu dozu empatije prema ljudima koji su se prema meni poneli kao govna. Ćutim kome treba da ćutim. A nisam ćutala pre. Imam neki cilj u životu konačno. Radim na sebi. Učim da volim i poštujem sebe. Zacrtala sam sebi neke planove i držim se njih. Ne paničim više kao pre.
Pomirena sam sa činjenicom da na neke stvari ne može da se utiče, i više ne planiram svaki minut. Imam okvirno šta bi trebalo da se desi i šta bi trebalo da uradim, ali sam delimično naučila i učim još uvek da živim u trenutku. Deko, hvala ti za to.
Imam prioritete u životu. Nisam ih imala.
Imam samopouzdanje, klimavo, ali ga imam. Tu je. Dobro je.
Ne povređuju me gluposti više.
Trudim se da svoju introvertnost ostavim kod kuće, da me više ne bude sramota da se pojavim u javnom prostoru bilo gde sama i da mislim kako će svako da me ismeva iza leđa. Koga je briga uostalom šta ko misli?
Ko me zna, zna ko sam i šta sam :) ostali me ne zanimaju.
Nisam srećna, ali radim na tome. Nije sreća samo imati nekog pored sebe. Dobro je i to znati za početak.
Jesam, promenila sam se. Otkačila sam sve energetske vampire iz svog života. Batalila sam sve što me čini mizernijom nego što jesam. Ćutim, šuškam i smejem se. Radim ono što volim i ono što moram. Dobro sam. I tek ću biti.
Ono što mi se ne dopada menjam, ako ne mogu da promenim, odem dalje. :)
Imala bih nekolicinu ljudi kojima bih mogla da se zahvalim za to.
Njemu, što me je doveo u situaciju da mi se smuči samosažaljevanje i truljenje u nečemu što ne vredi. Zvrku što me je naučio šta vredi, za šta vredi živeti i boriti se. Gospodinu odavde koji je na momenat probudio u meni nešto što nisam ni znala da postoji i učinio me ženstvenom svesno ili ne. Svim mojim dragim drugarima, koji su mi pokazali gde grešim. Mojima, što su me uvek bodrili i pomogli mi da idem dalje i van svojih mogućnosti. Kad kažem mojima, podrazumevam i baku i deku. Ujaka. Njih petoro su mi omogućili da budem ovo što sam ovde gde sam. Njima dugujem sve. Njima zapravo najveće hvala za sve. A ovim ludacima sa faksa, ne znam ni kako bih se zahvalila za osećaj pripadanja negde... za konačno utočišto posle 12 godina maltretiranja po kojekakvim obrazovnim institucijama... potucanje sa budaletinama i vređanjem. Ljudima koji su se pojavili u pravom momentu, koji su tu... koji me prihvataju i vole takvu kakva sam.
Nije mene Beograd promenio. Život je. Ono cepanje od kuće. Osamostaljivanje. Učenje novim vrednostima; postavljanje novih principa; svakodnevna borba za nešto. I dobro je.
Prvi put imam utisak da stojim na dve noge čvrsto. Ne treba mi "muško" da bih se osećala sigurno. Kažem, ne treba mi. Ne kažem, ne želim nekog pored sebe. Ali nemam nameru da više vucaram sa sobom bilo koga. :) Nema svrhe.
Život je lep. Kad naučiš da živiš.
A ja sam tek počela da učim. :)
