Why don't you remember? (:
Negde krenem, nešto uradim. I stanim. Ne volim kod sebe to što imam manjak ambicije i samopouzdanja. Negde u sebi tačno imam sliku šta bih želela a sve se plašim da krenem da radim bilo šta. Svesno ili ne, ne znam. Ali ne počinjem ništa. I stalno tražim izgovore i nerviram samu sebe.
12. mi je prvi kolokvijum. Mojima neću ni da ga pominjem dok ne prođe. Pa ću da im javim kako sam prošla kad izađu rezultati. Majka će da se istraumira više od mene, i nabiće pritisak i sebi i meni, i ganjaće me da učim, i bolje da ne zna. :D
A saznaće. Garant. Nekako. Elem...
Tako sam razmišljala da napravim plan šta treba sve da odradim za vikend. I da počnem polako. Da se ganjam s tim. I imam 12 dana da naučim to i naučiću ga samo tako. Valjda mi je ovo znak da je počelo nešto malo ozbiljnije i da je vreme da radim. :)
I jedva sam i čekala.
I jhedva čekam da odem kući da uzmem računar da imam na čemu da radim konačno... i da počnem s onim zbog čega sam i došla ovde. :)
I tako budem euforična i orna za rad, cela dva sata, i onda opet samo, legnem... plačem... jedem i spavam. Kao debil.
Nisam jasna više sama sebi. NISAM svega mi.
