Nađi me.
Ne znam kojim rečima može da se opiše crna rupa koju gajim u grudima u poslednje vreme.
Trebalo mi je da bude tu par dana na par minuta bukvalno... da se setim što sam prestala da ga volim kao dečka. I da se setim zašto sam zaljubljena onako, blentavo, naivno i do neba u tebe. Zašto te volim na neki apsolutno moj način. I zašto si mera po kojoj odmeravam svakog.
Tri dana mi je bilo dovoljno s tobom... da mi tri meseca kasnije srce tuče kao blesavo kad mi zapišti telefon i kad mi stigne porukica od tebe za dobro jutro.
Toliko se bojim da te ne izgubim, a nisi moj.
Prvi put mi je toliko stalo do nekog, da ne pokušavam da silim ništa... nego puštam to tako da ide, bez nekog pritiska... da ga ne oteram. Tj. da te ne oteram. Prvi put verujem u nešto i verujem da može da opstane nekad... i verujem da neće prestati... i verujem da jebenihj 400, 500 kilometara neće da pokvare sve. Prvi put sam u ogromnom gradu, živim sama, imam svu moguću slobodu, a sve što želim je da ostanem ovako... šašavo vezana za tebe nečim neobičnim i našim. Ne mogu. Jednom sam poljubila nekog. I mogla sam na mestu da ostanem, da se ne pomerim. Ne mogu prosto. Nije mi to to. Ne želim. Gadi mi se.
Ne znam kako si postao mera po kojoj gledam sve. Nešto... po čemu sebe gledam na pre i posle. Nešto što me čini srećnom, i zaljubljenom, i nasmejanom konstantno.
I ne znam imaš li koga tamo... i ne želim da znam. Imaj.
Zamolila sam te da mi kažeš ako se zaljubiš u nekog... da ti se ne nadam.
A do tad...
Ostajem sa najvećim osmehom na svetu da te volim. I da budem srećna pri pomisli da tamo negde, preko Drine postojiš.
Nedostaješ mi. Užasno.
Sklupčam se na krevetu, pod ćebe... i pre nego što zaspim, svaku noć... svaku blesavu noć... gledam fotke na zidu... i srce mi se skupi. Da pukne.
Gledam parove koji šetkaju gradom... sede po klupama... ljjube se. Drže se za ruke.
I tužna sam. Nisam ljjubomorna. Nikom ništa nikad pokvarila ne bih. Samo mi fališ. Ono baš baš. Da me ljubiš kradom kad tvoji ne gledaju. Da šetaš sa mnom. Da se pentramo po zgradama. Da me voliš. Da me češkaš. Da se smejemo. Da ćutimo. Da ti slušam srce kako tutnji pod košuljom. Da te zagrliiiiiiiim i da ne osećam tlo pod nogama. Toliko mi fališ.
Ne znam da l' ću ikad više moći da budem s tobom...i da li ću ikad zapravo i biti s tobom... ali verujem da si taj Neko, meni Ti.
I mrzim što se rasplačem ovako.
I mrzim što sam uspela da se vežem ovoliko za tebe.
I mrzim što si daleko.
I najviše mrzim što ne mrzim ništa.
Rečima nikad neću umeti da ti opišem koliko mi fališ.
I koliko mi značiš.
I da mi kažu, da imam još samo tri sata s tobom, ili ceo život bez tebe... dala bih sve što imam, da ta tri sata provedem s tobom. Koliko god patetično zvučalo.
Nisi tražio da me promeniš, a promenio si me.
Od kad te volim, volim.
Od kad te volim, živim.
Od kad te volim, trudim se.
Od kad te volim, nadam se.
Od kad te volim, postojim.
Od kad te volim, drugo ne želim.
A čak ni ne znam...
Šta osećaš ti... :)
