...but I still haven't found what I'm looking for.
Pao je prvi sneg. I prvi put da nisam u svojoj kući. Nego negde drugo. :)
A sećam se kao mala sam strašnoooo volela kad otvorim oči ujutru, i mama dođe i kaže, ajde pogledaj kroz prozor... ja zvirnem, a ono sve paperjasto i belooo. Pogled s potkrovlja je pucao prilično i ništa mi draže bilo nije... onda mi priđe i poljubi me. A ja bosonoga, u pidžamici sa nekim medvedićima i autićima ii pitaj Boga...
Pa kad sam imala tri godine... četiri... ne znam ni ja... to mi je možda jedno od prvih sećanja, tata me povede na brdo u selu da se sankam.... ili deda, koji je umeo da me prevrne slučajno u kanal i da popne sanke gore, i da me ne čuje kako ja koja jedva umem i da pričam kako treba, idem za njim i psujem: "A ble deda u picku matelinu plevlnu me..." :)
Stvari su se malo okrenule. :)
Porasli smo i brat i ja, prilično. Čuj, prililčno Imam jedno 15, 16 godina više nego tad... a on više nije cvrle malii, nego dečko od 15 godina zamalo :). Do duše, meni je cvrle. Mali bata, i ako je konjina za glavu ipo veća od mene sad. :)
Fale mi moji. Baš. Fali mi toplina neka. Fali mi sve.
Al' šta je tu je. Jedva čekam vikend da se zavučem u stan tamo kod njih... i da uživam.
Lepuškasto je.
Nije da nije.
Imam kao tu neku svoju slobodu, svoju sobu, bla bla... al' nije to to više.
Elem...
Volela bih da kroz par godina, ja budem ta mama koja će da probudi svoje cvrle i da mu kaže da zvirne kroz prozor.
Zapravo. Kad razmišljam o budućnosti, nisam od onih što zamišljaju princa na belom konju, besan stan, odlično plaćen posao, i ne znam ti ni ja šta... Pripadam onom malobrojnom skupu ljjudi koji sanjaju dom. Ali dom u smislu, dom... svoje dete... par fotografija na zidu i puding na šporetu koji se krčka nekom tamo malom i slatkom za doručak...
Šoljju vrele kafe za kuhinjskim stolom, kućnu haljinu i miris vanilinih mirišljavih štapića...
Svoju savršenu osobu imam. Mislim nemam. Ali nemam potrebe da ga zamišljam. Znam ko je. Biće mi drago ako se jednog dana uklopi u tu sliku, jer će joj dodati savršen ton... i boju. Alil ako ne bude želeo da bude tu, Bože moj, neće svet stati.
Ne plašim se usamljenosti, niti se plašim toga da li ću imati nekog u životu... samo se plašim da možda nikad neću uspeti da ispunim jednu jedinu najveću želju koju imam... da nekom budem mama kakva je meni moja oduvek.
Možda nekom izgleda i smešno... imam nepunih 20... ali... ne znam. Valjda me jednostavno zanima sve to... i valjda mi je stvarno stalo do toga svega.
I shvatila sam da ne želim više da se vučem sa pogrešnim ljudima i da trošim sebe i sve na nekog kog ne volim... i ko me mrvi onako.
Ako ne mogu da budem s tobom, neću biti ni sa kim, dok ne osetim kako mi srce tutnji kao kad pomislim na tebe... Ne treba mi to.
I ne želim to.
A sasvim sam sigurna da ću jednog jutra malu Ninu probuditi, i reći joj da pogleda kroz prozor... :) A puding će joj biti u metalnoj šolji onoj, mojoj. Maminoj zapravo.
A da li ću se probuditi sama ili ne... otom potom.
Ko će ga znati.
