"Lažem da dobro je, ruši se sve."
Danas sam se samo onako prosula na sred fakulteta. Kao da mi je neko podigao poklopac iz očiju, i suze su samo krenule. Ja se nisam makla. Krenula je na radiju ona pesma. Divna pesma. Uz koji si me poljjubio prvi put. I uz koju možda nije bio moj prvi prvi poljubac, ali definitivno jeste bio moj prvi poljubac. Onako, samo mi se vratila slika sa klupe tamo... i krenulo je negde iz mene. Ne znam tačno šta je to što me je snašlo u trenutku... da li strah da se nikad više neće ponoviti... ili to što mi fališ baš... ilil to što je sneg, i što je sve toliko lepo... a ja nemam s kim to da podelim. Tj. i da imam, taj neko nisi ti... ili to što ne mogu da te vidim za Novui... jebem li ga. Nešto jeste. Imam utisak da mi stoji knedla u grlu još uvek. :)
Pogotovo sad. Posvađala sam se s tatom. Opasno. Ne znam ni da li ću otići kući uopšte sad u petak. A još jedan vikend ovde ne znam kako bih izdržala sa svojim mozgom.
Naiđu mi tako dani... spavam po ceo dan. I jedem. Kao da ću hranom i snom, da prebrodim to lakše. :) I najlepše sanjam pre nego što zaspim. Tad se usuđujem da verujem u ono za šta znam da nije moguće... i zamišljam to. I zaspim. I srećna sam u tom snu nekako. I sve je lakše.
I to nije način, i to nije opravdanje, i znam da se tako ne rešava ništa. Al' nisam u stanju da promenim bilo šta.
Čitam istoriju umetnosti i učim.
Ne dangubim toliko.
Osećam se prazno. I umorno. I ne znam...
Nije to do tebe, na bilo koji način... jednostavno, samo nisam navikla da sam ovoliko sama.
Ne bežim,ne brini. Niti ću.
I ne trebaš mi, iz hira.
Trebaš mi.
Iz nekog razloga koji ne umem samoj sebi da objasnim.
I nije mi jasno zašto.
Al' eto.
